Video sam njegov pad,. Ćutke, bez vidljivih tragova zadovoljstva na licu. I pomislio da ću sada. Video sam suze u krvavim očima. Video sam bes i neku. Pritiskajući obema nogama pregaženi trotoar. Što se prenose pored olupina. I pljujem na karikature,. Ili su to ikone, ko će ga znati? Pošao si tamo,. Ili si, ipak, onamo,. Nije važno, naćiću te.

Smile will bring a sunshine day. Znam, znam naslov je predugačak ali nije ni bitno. Aj sad kad čitate ovo da vam objasnim zašto sam krenula da pišem ovaj post. Sređivala sam ormar sa starim knjigama i sveskama i naiđem na svesku sa citatima iz Zločina i kazne.

Ne znam da li mi ovo pomaze, dugo nisam nista pisao, pa kao da se nekako vracam tome, ali opet, ostavlja prazninu. Barem neka, makar i zamisljena komunikacija sa tobom. Ljubim te i nadam se da si dobro. Ovo je jedini odbrambeni mehanizam koji posedujem. I on prestaje da funkcionise. Elem, vec 2-3 dana mi se motaju po glavi, cak vrlo intenzivno povremeno, slike i osecaji i recenice.