Predugo trčim, razmišlja, nema smisla sada odustati jer nikada neću saznati kako izgleda cilj. Nikada me neće prožimati pobednički žmarci, još ima izazova u tom nepoznatom osećaju. Ponekad sve izgubi smisao, noge postanu teške, cilj veoma dalek i potpuno nejasan, tesan grudni koš, pluća nesposobna da udahnu kiseonik, misli sumorne, adrenalin na minimumu.

Progovorila bih na dupe, pa sam resila da to obavim ovde. Svesna da sam ovo mesto upravo nazvala svojim toaletom pokusacu da kazem bas ono sto sam htela. I ako ne uspe, jbg, pravite se da ste me razumeli. Ja sam slatki plavi narcis, emotivna aspida, ljubomorno prase, cvetic, bejbe. ja sam Helena, imam 30 godina i zeljno iscekujem svoj novi ljubavni nadimak.

Време је за арте стих. Originally posted on Književni kutak. U duge zimske noći kada vjetar fijuče, mi djeca sjedjeli smo na šiljtetu oko dede. Bilo je to u vrijeme kada se na Hadž išlo konjima, a hećimi završavali u Wijenu ili Pešti. Tad sam ja bio momćić i amidža mi pričao da se Hadžiji iz njegovog sela desilo. Dobro , odgovori Hadžija.

TAKO JE TO, A JA -ONO OVO. HANUKA, SVETLOSTI PUNA, MOJE SI PRVO JA. Uzalud, uzalud je sve to, ti danas ne postojiš, mene na mahove ima pa nema, sad se, eto, bezobrazno baškarim u tebi, na dnu groba. Gde ću biti sutra i da li sutra uopšte postoji? Zar je to važno, dobra moja? Hanuka, nema te. Jedna u drugoj odavno, zar ne -ali ko još mari? Ima li ikog kome je važno, makar malo? Reci mi, dok koren maslačka ti miluje usnulo lice, Hanuka, milosti puna.

Ne znam da li mi ovo pomaze, dugo nisam nista pisao, pa kao da se nekako vracam tome, ali opet, ostavlja prazninu. Barem neka, makar i zamisljena komunikacija sa tobom. Ljubim te i nadam se da si dobro. Ovo je jedini odbrambeni mehanizam koji posedujem. I on prestaje da funkcionise. Elem, vec 2-3 dana mi se motaju po glavi, cak vrlo intenzivno povremeno, slike i osecaji i recenice.