Duh koji leti i stiže svuda,. Otelotvorenje najčudesnijih dečijih maštarija, konektuje se i umrežava, šalje signale i upija ih. Poput igre slagalice, tražim parčiće, kompletiram, bojim sliku sivila u neku lepšu zadovoljniju i nasmejaniju sebe. To je moja boca s infuzijom, narkomanski špric s dozom opuštajućeg narkotika. Kako pronaći sebe negde sretnu i zadovoljnu, pita, letnjim suncem uzburkani duh, sveznajući gugl? Univerzumu prži me trops.

Čamci su što me nose,. Ne želim susret sa sobom,. Pod dodirom sunčevog sjaja,. Tišina sa mnom pjeva,. I pustim misli da plove.

Posted by Olja Ristic slucajni bloger. In Stvaran svet oko mene. Kako srce bolje kuca uz srčane mane.

Progovorila bih na dupe, pa sam resila da to obavim ovde. Svesna da sam ovo mesto upravo nazvala svojim toaletom pokusacu da kazem bas ono sto sam htela. I ako ne uspe, jbg, pravite se da ste me razumeli. Ja sam slatki plavi narcis, emotivna aspida, ljubomorno prase, cvetic, bejbe. ja sam Helena, imam 30 godina i zeljno iscekujem svoj novi ljubavni nadimak.

Sreća nije cilj niti kraj puta. To je način na koji putujete. Umorna, neraspoložena i usamljena,. Dok se grejem o šoljicu zelenog čaja. Razmišljam kako bi lepo bilo. Sklupčati se između dve reči. Jednom davno Jovan Dučić zapisao. Ljudi koji su preživeli emotivni brodolom su opasni. Oni znaju da su sposobni da nastave dalje. Jesam li ja opasna? Da li sam imala drugog izbora? Kao da predoseća, pušta mi ruku i u tišini nastavljamo ka stanici.